Ponedeljak, Decembar 12, 2011
ljudi
lica promiču na svojim nesigurnim nogama. neka mi ostave po par
rečenica, a neka ostave pivo. prve mrzim. druge malo manje. bar
sam im zahvalan dok čaša ne ostane prazna. tad se pitam šta više
rade tu. ko da mene boli kurac za njegovih 15 sati dnevno na
poslu, nervoznu ženu, pokvarena vrata od garaže. držim se mojih
misli i potvrđujem. nikad i nikoga ne moraš da slušaš sve dok im
klimaš klavom. svi misle da su posebni. da ceo svet čeka na njih
da ispričaju svoju priču. sanjaju filmove sa svojim likom u
glavnoj ulozi. posebni su koliko i grafit u klonji osnovne škole.
a u filmu mogu da parkiraju kola glavnom liku. ili meni da plate
pivo.
