Sreda, Decembar 07, 2011
bum
gledao je u noć. ali nije bilo mnogo toga da se vidi. misli su se komešale. grupisale, raspadale, dolazile u jatima i nestajale. pesnica što drži njegovo srce je bila stalna. imao je osećaj da se suza stvara u ćošku njegovog oka. ne, to ne može biti. on ne plače. za svaki slučaj je obrisao oko. nije se mogao uhvatiti za neku misao, uvek je ga je prekidala rečenica. zvoneći u nedogled unutar njega. "treba da napravimo pauzu." dalje nije čuo. pre toga se ne seća. dovoljno je što zna šta znači. telefon je uporno zvonio. napolju ga čekaju. svet, nekako, nije stao. udahnuo je, umio se, gledao neko vreme lik u ogledalu. kasnije je sedeo sa društvom do kasno u noć. čak se i nasmejao par puta. a onda je sve puklo.
